Површине ручних точкова од ливеног гвожђа обично су подвргнуте хромирању или премазивању прахом. Међу овим опцијама, хромирање је посебно уобичајена метода површинске обраде; једном обложен, ручни точак не само да показује повећану отпорност на рђу, већ се може похвалити и знатно дужим веком трајања. Сходно томе, ово их чини идеалним за употребу у широком спектру механичке опреме, укључујући алатне машине, машине за обраду дрвета, штампарске пресе и системе монтажних линија.
Због изузетних карактеристика хромираног слоја, овај третман је веома омиљен код бројних произвођача. Произвођачи ручних точкова га обично користе да служе и као декоративни спољни завршни слој и као функционални заштитни премаз. Штавише, овај специфични процес третмана је доследно одржавао кључну позицију у индустрији галванизације.
Вођени технолошким напретком и све већим нагласком на заштити животне средине, модерне праксе су еволуирале даље од традиционалног хромирања како би укључиле иновативне технике. То укључује хромирање ниске{1}}концентрације, високо-тврдо хромирање високе ефикасности, тровалентно хромирање и ретко{3}}хромирање, између осталог. Као резултат, обим примене процеса хромирања наставља да се шири.
Кључни технички аспекти у вези са процесом површинске обраде хромирања су наведени у наставку:
1. Примарни састојак купатила за хромирање није, у ствари, метална со хрома, већ пре хромова киселина-која садржи кисеоник-, тачније хромна киселина. Ово резултира високо киселим раствором за облагање.
Током процеса галванизације, катодна реакција је веома сложена. Значајан део катодне струје троше две споредне реакције: еволуција водоника и редукција хексавалентног хрома у тровалентни хром. Као последица тога, катодна струјна ефикасност процеса је релативно ниска.
Током процеса третмана примећују се три специфичне аномалије: ефикасност струје опада како се концентрација хромног анхидрида повећава; такође се смањује како температура расте; обрнуто, повећава се како се повећава густина струје.
2. Купка за хромирање захтева додавање специфичних ањона. Концентрација ових ањона мора бити пажљиво контролисана-ни превисока ни прениска. Обично коришћени ањони укључују СО₄²⁻ и СиФ₆²⁻. Присуство ових специфичних ањона у купатилу за облагање је неопходно за постизање правилног таложења металног хрома.
3. Сама хромирана купка има инхерентно слабу снагу бацања (способност дисперзије). Ако ручни точак има сложену геометрију, постаје неопходно користити конформне аноде или помоћне катоде како би се обезбедило да се резултујући слој хрома нанесе довољно уједначено. Међутим, овај приступ намеће строге захтеве у погледу дизајна и конфигурације уређаја за оплату.
4. Хромирање захтева примену високе катодне густине струје-које обично прелази 20 А/дм². Ова густина струје је више од десет пута већа од оне која је типично потребна за стандардне процесе галванизације. Пошто се значајне количине гаса развијају и на катоди и на аноди, електрични отпор раствора за облагање се повећава, што доводи до пораста напона резервоара. Сходно томе, захтеви за напајање за галванизацију су прилично строги; обично је потребан извор напајања који може да испоручи више од 12В.
5. Током процеса хромирања, радна температура и густина струје катоде су уско повезани; однос између ова два параметра не сме се произвољно мењати.
Овим је завршен наш преглед процеса површинске обраде за ручне точкове од хромова{0}}од ливеног гвожђа. Да би се произвели ручни точкови прихватљивог квалитета, посебна пажња се мора посветити поступцима завршне обраде површине.
